Znate šta, 2024. je godina i Dan Slott piše Spider-mana. Možda ga mrzite, možda ga volite, ali Slott je naprosto neizbežan. I mada sam poslednjih godina i dosta kritikovao njegovo pisanje Spider-mana, činjenica je da je glavni Spider-man serijal trenutno toliko loš da je Slottovo igranje na marginama univerzuma i žongliranje sa likovima koje je sam smislio zapravo sasvim solidna alternativa. Pre nekoliko dana govorili smo o serijalu Spider-boy, a koji je, razumljivo, divizivna ideja retkonovanja Spajdermena da mu se podari predpubertetski sajdkik i time MOŽDA privuče i predpubertetska publika ovom propertiju pre nego što je zgrabe prokleti japanci sa svojim mangama i pervezijama, ali novi Superior Spider-Man? Pa, to deluje kao nešto sigurniji projekat.
Čujte, nije da u ovom trenutku nemamo na raspolaganju PREOBILJE Spajdermen-stripova. Istina je da je Wellsov Amazing Spider-man konzistentno nezadovoljavajuća ponuda, ali pored njega imamo i Ziglarovog Milesa Moralesa i Spider-Punka, Hickmanovog Ultimate Spider-mana, i Davidovog Symbiote Spider-Mana 2099, a u momentu dok ovo kucam čekamo da počne Weismanov Spectacular Spider-Men, i to su samo stripovi u kojima je glavni junak jedan od Spajdermena što trenutno figurišu u Marvelovim stripovima (dakle, ignorišem Venome, Carnage, Spider-Woman, Spider-Gwen itd.). Nekako je uvek ideja bila da svako tu može da nađe nešto za sebe pa je onda i novi tekući serijal koji piše Dan Slott a crta Mark Bagley ipak sasvim pristojna ponuda.
Pogotovo što za razliku od Spider-boya, Superior Spider-Man ima iza sebe stvaran legat koji zapravo pozitivno rezonira sa ne beznačajnim delom Spajdermenove publike. Originalni Superior Spider-Man bio je smela, pomalo jeretička ideja Dana Slotta (koju je najavio rečima da će morati da se skloni sa interneta jedno vreme) gde je Spajdermenov arhineprijatelj Doktor Oktopus uspeo da svoje lomno, umiruće telo nadmudri time što je svoj um prebacio u telo Petera Parkera/ Spajdermena i odjednom se zatekao u ulozi superheroja, a što je na neki način izmenilo i njegov pogled na svet. Ovo je bila ozbiljna drama, koja je trajala nepune dve godine i uspela da, kako rekoh pridobije na svoju stranu dobar deo čitalaca, a kasniji serijal, koji je pisao Slottov dugogodišnji saradnik Christos Gage (prisutan i ovde u petoj epizodi), dao je Superior Spider-Manu još interesantne istorije.
Može li se TREĆI put izvući dobitna srećka? Pa, zapravo, aktuelni Superior Spider-Man je manje ambiciozna priča i mada se serijal vodi kao tekući, vidim da mu se kraj najavljuje sa osmom epizodom. U trenutku dok ovo pišem dobili smo prvih pet i ovo deluje kao narativ sa relativno jasnim početkom i krajem, smešten u jedan određen krug likova koji imaju zajedničku predistoriju i formatiran kao nekakav prirodni treći čin drame. Ovo istovremeno znači i da je nekakav mejnstrim potencijal serijala, uprkos Marku Bagleyju na olovkama relativno sveden jer se priča bavi likovima i predistorijom sa kojima čitaoci što su do ovih stripova došli na ime Spider-Verse filmova neće znati šta da započne. Ali, opet, u ovom trenutku imamo toliko Spajdermen stripova na raspolaganju da deluje sasvim u redu da se Slottu omogući bavljenje sopstvenim opsesijama.
U te opsesije svakako spada i Spider-boy koji je praktično suprotagonist ovog stripa i deluje kao da sa njime Slott pokušava da kreira „svog“ Milesa Moralesa, gađajući pritom publiku pri kraju prve decenije života i pre stupanja u puberetet. Ako vas Spider-boy iritira, Superior Spider-Man bi mogao da bude i blago bolno iskustvo jer je veliki deo moć-i-odgovornost mantre koju vezujemo za Spajdermena u ovom serijalu fokusiran upravo na odnos „velikog“ Spajdermena sa dečakom koji insistira da mu je bio pomoćnik i ranije ali da su natprirodni događaji iz multiverzalnog krosovera The End of Spider-Verse učinili da ga svi, uključujući Petera Parkera, zaborave.
No, Slott ovo koristi i za interesantne nove elemente karakterizacije, pogotovo kod Doktora Oktopusa koji će u nekim momentima imati flešbekove na svoju kratkovečnu ali spektakularnu karijeru u ulozi Spajdermena i onda će retkonovani Spider-boy i sam biti deo ovih flešbekova. Čistunce stripovskog kontinuiteta ovo poprilično nervira, ali Slott se dosledno drži ideja koje želi da istraži (uostalom, ovo mu nije ni u top 5 najgorih transgresija koje je počinio sa Spajdermenom) i pokazuje kako je Oktopus u svoje vreme rešio problem klinca koji insistira da stalno bude uz njega i time sebe izlaže opasnosti.
I ovo jeste interesantan kontrast u odnosu na Petera koji nastoji da Spider-boyja vaspita nežnim očinskim pristupom gde mu racionalno objašnjava da ovaj nije dovoljno star da bi učestvovao u nekim opasnim akcijama i dopušta mu da se uključuje samo kad se bore protiv neprijatelja iz četvrte lige. Naravno, sve je to zabava i šala dok se ne pojavi razgnevljena žena sa – jedva kontrolisanom – supermoći hladne fuzije, koja insistira da joj je Spajdermen uništio život i da će spaliti pola Njujorka ako treba dok mu se ne osveti. A pre toga već spali pola Spider-boyja.
Peter posle kratkog vremena shvata da njemu nepoznata žena, sa kodnim imenom Supernova, zapravo govori o incidentu iz vremena kada je u njegovom telu živeo Octopus i njegov plan je jednostavan: skinuće kostim i neće se pojavljivati u javnosti kao Spajdermen sve dok Supernovi ne dosadi da ga traži. Ovo je tipično slottovski preokret u kome heroj neće uvek bezumno srljati da se pobije čak i sa osobom za koju je jasno da nije zla već samo istraumirana od strane jedne bezočno manipulantske, narcisoidno-psihopatske osobe, i volim kada ovaj scenarista u ovom liku nađe ovakav karakterni momenat koji deluje konzistentno i logično unutar njegove šezdesetogodišnje istorije a opet je zapravo transgresivan u odnosu na uobičajene Spajdermen trope.
E, sad, naravno, strip u kome furija koja gori nukelarnom vatrom besni po Mehnetnu dok Peter sedi na gajbi i igra Fortnite ne bi bio zadovoljavajuća superherojska priča, pa onda Slott vraćanjem u igru lika Anne Marije Marconi, predmeta stare romantične žudnje Doktora Oktopusa iz vreme dok je glumio Petera Parkera daje i Oktopusu i Peteru motivaciju da se ne samo umešaju već i da, protiv sopstvenih instinkta, rade zajedno kako bi porazili Supernovu a Marconijevu, jednu racionalnu i karakternu osobu, spasli zle sudbine.
Ovo je sasvim lepo osmišljena superherojska sapunica sa likovima koji jedni drugima ne veruju, pa se između njih kreira prijatna „frenemy“ tenzija, a da sa druge strane imamo odnos Marconijeve sa Supernovom, koji je zapravo ne samo racionalan daleko preko granice onog što očekujete od superherojske sapunice, već i obeležen autentičnom empatijom. Slott zapravo ovo piše i kao neku vrstu ironične tragedije jer u momentu kada Marconijeva praktično uspeva da deeskalira situaciju i dotakne LIČNOST Supernove ispod oklopa od atomske vatre i prepozna izgubljenu, izmaniplisanu, ranjivu ženu, sve će pokvariti „momci“ sa svojim tipično siledžijskim, superherojsko-stereotipnim nastupom u kome nema mesta suptilnosti i traži se samo što spektakularniji način da „naši“ poraze „njihove“.
Na ovaj način Slott zapravo zanimljivo apdejtuje neke klasične Spajdermen trope, o ranjivim, nevoljnim negativcima i heroju koji će ih poraziti jer je to njegov posao ali neće na kraju dana ni sam biti siguran je li učinio pravu stvar, stavljajući sve u dobro zamišljen, ne napadno didaktički kontekst razlika između „tipično“ muškog i „tipično“ ženskog razmišljanja. Za scenaristu koji, za razliku do većine savremenih kolega zapravo NE bazira svoje priče na reciklaži poznatih Spajdermen zapleta iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, ovo je prilično zanimljiv smer u kome je krenuo.
Čak i da ne marite za to, Slott će vam pružiti jedan titanski sukob između Spajdermena i Oktopusa koji se razreši na originalan, interesantan način utemeljen na nekim elementima narativa iz The End of Spider-Verse, a da to deluje sasvim zarađeno i prihvatljivo logično, a i samo to da opet dobijamo Annu Mariju Marconi kao delatnu osobu, sa sopstvenim životom – uključujući romantični život nevezan za Oktopusa – je lepo osveženje za stripove koji su u poslednje vreme opsednuti gotovo isključivo likovima koji ne postoje ako Spajdermen nije u njihovoj blizini.
Naravno, ima tu i par odličnih scena sa Spider-boyjem i, mislim, ne mogu da se izvinjavam za to što mislim da su one dobre i da šalju dobru poruku o tome šta nekoga čini herojem. Fer je da ne volite Slotta, ali ovo nije strip koji demonstrira njegove najgore strane.
OK, ovo je crtao Mark Bagley, istorijski jedan od najvoljenijih crtača Spajdermena i, evo, uz (ponovo) tuševe Johna Della i razigran letering Joea Caramagne, Bagley nam daje apsolutno klasičan ali ne reciklatorski Spajdermen-ugođaj. I karakterološki i u domenu akcije i u naraciji ovo je sjajno, sa besprekorno komponovanim scenama borbe (uključujući i jedan kvaran udarac ispod pojasa koji naš junak uputi Oktopusu kad se ovaj najmanje nada) a onda i sa odličnim vizuelnim humorom, pogotovo kada Spajdermen pred desetinama Oktopusovih čauša mora da glumi da je u kostimu zapravo zaista Oktopus.
Najnoviji Superior Spider-Man svakako ima ograničen kapacitet da bude strip koji će SVI čitati i, da budem jasan, dobija dosta slabe ocene od kritike, ali ako volite Dana Slotta, volite Bagleyja (i to kako on crta i Oktopusove bizarno detaljne gedžete, uključujući podmornicu u obliku hobotnice) i stari Superior Spider-Man vam deluje kao još uvek ne do kraja iscrpena zlatna žila ideja i koncepata, ovo vredi propustiti kroz šake. Amazon serijal nudi ovde.
